ПРОЈЕКАТ АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ројекат дигитализације значајних дела српске књижевности Антологија српске књижевности направљен је са циљем да се заинтересованим читаоцима широм света учине лако доступним капитална дела српске књижевности. Ова дигитализована библиотека бесплатно је доступна свим грађанима у Републици Србији и иностранству, и у функцији је промоције књижевних и културних добара у међународним оквирима, као и подизања књижевне, опште и дигиталне писмености грађана Републике Србије. Jer, књижевност је, по много чему, средишњи део српске културе: oна, у складу са својом природом, чува језичко, културно и цивилизацијско памћење нашег народа.
Дигитална едиција Антологија српске књижевности има преко 130 дела народне, старе и нове књижевности доступних за преузимање преко интернета: од средњовековних житија српских светаца и народне поезије и прозе, преко најзначајнијих дела књижевности XVIII и XIX века, до изузетних остварења с почетка XX века која нису под ауторским правима и важних савремених књижевних дела за чије су објављивање у овој едицији право дали сами аутори.
Све књиге су на српском језику и у ћириличном писму.
Одабир дела направио је Учитељски факултет Универзитета у Београду, а дигитализацију је извршио Мајкрософтов Центар за развој софтвера у Београду, у оквиру активности Мајкрософтовог програма „Партнер у учењу“.
Захваљујемо што су дали дозволу за бесплатно објављивање дела у овој дигиталној едицији: Задужбини Милоша Црњанског и Задужбини Бранка Ћопића, те књижевницима Светлани Велмар-Јанковић, Гроздани Олујић, Добрици Ћосићу, Добрилу Ненадићу, Љубомиру Симовићу, Љубивоју Ршумовићу, Милосаву Тешићу, Жарку Требјешанину, Миодрагу Павловићу, Бранки Лалић, наследници ауторских права Ивана В. Лалића и Марини Петковић, наследници ауторских права Новице Петковића.
Није дозвољено комерцијално коришћење ни дистрибурање дигиталних књига из ове едиције. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке, нити за било какве негативне последице произашле изкоришћења објављених дигиталних књига или веб страна пројекта.
За коментаре о пројекту молимо пишите на адресу електронске поште: antologijasrpskeknjizevnosti@hotmail.rs
УПУТСТВО ЗА КОРИШЋЕЊЕ
Све дигиталне књиге ове едиције могу се, преко интернета, преузети на персонални рачунар за читање. У текст књига који су читаоци преузели на свој рачунар могу се додавати коментари или објашњења. Ове дигиталне књиге су у формату .docx и .lit није неопходан брзи интернет за њихово преузимање.
додатна инсталација софтвера да би могли да читају дигиталне књиге ове едиције које су у .docx формату, а кориснике пакета Мајкрософт Офис 2003 молимо да преузму и инсталирају бесплатан софтверски додатак за читање .docx формата кликом на овај линк и да преузму и инсталирају фонт прављен за ову антологију кликом на овај линк. Све остале кориснике молимо да инсталирају бесплатан читач .docxдокумената кликом на овај линк и инсталирају фонт прављен за ову антологију кликом на овај линк.
Све дигиталне књиге овог издања су ћириличне, и ако Вам је потребно пресловљавање дела ћириличног текста из ових дигиталних књига у латиницу, то је могуће над делима која су у .docx формату и молимо Вас да инсталирате бесплатан Мајкрософтов софтвер за ову намену кликом на овај линк.
У оквиру претраживања омогућено је ћирилично и латинично претраживање по имену писца, називу дела, врсти дела и периодима, те кључним речима које се јављају у неком од назива поглавља или песама у делу.
Пример - разликују се резултати претраживања за реч „тиква“ на позицији претраживања по називу дела и претраживања по кључној речи, а дело се преузима кликом на дугме са стрелицом:
Милутин Бојић
Милутин Бојић (19. мај1892— 8. новембар1917), српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент.
Рођен је 1892. године. у Београду. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ (тада се звала „Палилулска школа“, друга по старости у Београду[//тражи се извор од 04. 2010.//]).
Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и Палмотићеве
Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса, у овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
Милутин Бојић и Станислав Винавер 8. новембра1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је навојном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.
Trezor Iz ciklusa "Antologija srpske pripovetke", razgovor sa Živojinom Pavlovićem i odlomak iz filma Zaseda.
Јован Делић, водитељ емисије која је посвећена српској књижевности је разговарао са писцем Живојином Жиком Павловићем, а гост, односно Павловићев критичар био је Марко Недић. Поред чињенице да је дипломирао на Академији примењених уметности, Павловић се није бавио сликарством, већ се определио за писање и реализацију филма. И један и други позив били су плодоносни, па је награђиван, али и оспораван са друге стране, његови филмови су забрањивани. Његовим именом потписано је двадесет и девет наслова, од чега је највише збирки приповедака. У приказаној емисији, Недић поставља питања о мотивацији, идејама, начину приповедања и проблематици која се провлачи кроз Павловићеве текстове. Такође, једно од питања на које је Павловић дао одговор је и проблем структуре његових приповедака које у великој мери поседују лирску димензију. На крају овог разговора, Павловић је истакао да већ негде око 7 година користи компјутер и наглашава његове предности у односу на писаћу машину, а неминовно је истаћи да је ова емисија снимљена 1993 године. Драма Хасанагиница, Љубомира Симовића Сцена из Симовићеве драме у којој се Хасанагиница опрашта од свог детета у колевци.Народна балада Хасанагиница, послужила је као предложак Љубомиру Симовићу за истоимену драму. Симовићева драма је по оцени критичара најуспешнија од свих осталих драмских текстова који су писани по узору на народну баладу. Највише позоришних изведби и највише анализа и позитивних критика, вежу се баш за ову Симовићеву драму. Доситеј Обрадовић Доситеј (Димитрије) Обрадовић је рођен 1739. године у Чакову. Рано је остао без родитеља, школовали су га рођаци. Био је веома марљив ђак, посвећен и одговоран. Родбина се залагала да он изучи занат, али он је истрајао у свом науму да се закалуђери. Његово монашко име је Доситеј, а пре тога се звао Димитрије. Радознао дух, жељан науке и знања, отиснуо се у свет и његова путовања су трајала четрдесет година. Био је велики просветитељ, реформатор, књижевник и сав свој живот је посветио науци.
Године 1783. штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. Радионица креативног писања Из приложеног снимка можемо закључити да је пракса увођења креативних радионица веома плодоносан вид учења и буђења свести о социјалним проблемима. У овом случају се ради о радионици креативног писања, али је овакав метод рада са децом примењив у настави у свим областима. БРАНИСЛАВ НУШИЋ
Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцаринској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година,законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.
Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму "Два раба" у Дневном листу, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.
Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољњих послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини.
Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Писао је под псеудонимом "Бен Акиба".
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, али је током балканских ратова, у фебруару 1913 године смењен, јер је сматран исувише умереним, а на његово место је постављен службеник ближи назорима војне фракције и Црне руке.[1] 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио је у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.
После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.
Борисав Станковић
Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању
Борисав „Бора“ Станковић (Врање, 31. март1876. — Београд, 22. октобар1927) је приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду1902. године.
Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи Врањски дијалекат и говор људи из јужне Србије, што изазива велике критике.
Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Умире 1927. године у Београду.
Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
Рођен је 31. марта1876. године у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањског трговца Ристе Грка.[1] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[1] Отац му умире 1881. године, а мајка 1883.[1] Тако да се је од тада о њему старала очева мајка, Злата (познатија као баба Злата). Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене, врањске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[2]
У Врању је завршио основну школу и седам разреда Гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао [2] Баба Злата умире 8. фебруара1896. исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду.[1] Он због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.[2][1]
Године 1900. издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику1902. године иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1924.[3] Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се београђанком Ангелином Милутиновић. Из тог брака добио је 3 кћери.[1] У периоду 1903-1904 проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.[4][5]
Објављује романНечиста крв1910. године. Када је роман објављен, одмах се проглашава за ремек дело српске књижевности.[6][2] Године 1915. године оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Нишу, са моштима Стефана Првовенчаног. [7] У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту.[4] Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама, како би прехранио породицу.[7]
После рата, 1920. године постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу.[4] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[7]
Зона Замфирова је приповетка-роман, Стевана Сремца, која приказује Ниш крајем деветнаестог века.
Дело Зона Замфирова, по писцу је приповетка, али по форми и разгранатој слици живота и људи у њему - роман. Ниш о коме пише Стеван Сремац је стари Ниш, сав од калдрме и увијених сокака. Реч је о Нишу тек ослобођеном од Турака у коме се препознаје патријархални морал старих и схватања неког младог и новог света.
Сремчево дело Зона Замфирова је љубавна прича о двоје младих који су се, и поред социјалних разлика које их деле, заволели. Кујундџија Мане заволео је Зону Замфирову, чорбаџијску ћерку. Мане је добар мајстор, али сиромах. Он се заљубио у Зону, али ту љубав крије, јер је Зона, Замфирова кћер (из богате и угледне куће).
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (1893-1977)
Милош Црњански је рођен 1893. године у месту Чонграду у Мађарској. Основну школу је завршио у Панчеву, гимназију у Темишвару, а студије на филозофском факултету које је започео у Бечу, завршио је у Београду после рата.
За време Првог светског рата био је војник у аустријској војсци. Рат је оставио дубок траг у његовој личности и одразио се у његовом стваралаштву, нарочито због чињенице да се борио против припадника свога народа.
У књижевни живот се укључио крајем рата у Загребу, где је објавио највећи део своје лирике.
По преласку у Београд почео је активно да унапређује српску књижевност: уредник је првог модернистичког часописа "Дан", учествује у модернистичким групама и кружоцима, писац је једног од манифеста модернизма "Објашњење Суматре", постаје водећи међу послератним песницима, те саставља антологију кинеске и јапанске лирике. Десничарски часопис "Идеје" је уређивао 1935. године.
Године 1926. Црњански је у Вршцу изашао на двобој. Дантес је био Тадија Сондермајер. Црњански је својим белим рукавицама испљускао по лицу петорицу ваздухопловних официра. Четворица су одбили да се туку. Сондермајер, који је на солунском фронту оборио три противничка авиона, није се сажалио на песника и пристао је на двобој. Сведоци Црњанског били су Душан Матић и Бранко Гавела. Сва тројица су у Вршац стигла рано и одсела у хотелу "Србија". Ујутру, на заказаном месту, Црњански је имао право првог пуцња. Песник је погодио лишће, облаке, али не и Сондермајера. Официр је мирно нанишанио у Црњанског и три пута неуспешно покушао да повуче ороз. Пиштољ је био исправан, али официр није знао како се пуца из старинског пиштоља породице Дунђерски. Он је, наиме, уместо ороза хватао китњасти седефни украс који се налазио испред њега. Срећа за песника и за нас.
Уследили су бројни судски процеси, после којих је Црњански, 1935. године, отишао у Лондон. У Енглеској је завршио још неколико колеџа (филмска режија, драматургија, спољна трговина), али за њега није било посла. Покушао је да буде хотелијер, рецепционар, разносач књига, обућар, али без успеха. Седи у подруму једне књижаре за четири фунте недељно. Код коњушара бивше вицекраљице Индије добија скроман стан. Ту је писао "Другу књигу Сеоба" док је његова супруга Вида правила лутке. "Оне су биле тако лепе и ништа није било лепо осим њих," каже Црњански. Поподне би он одлазио у шетњу. "Моја жена је мислила да ћу полудети. Враћао сам се поподне из пустих паркова и говорио: Павле одбија да умре. Који Павле, питала је. Павле Исаковић."
Из Лондона се вратио 1965. године, када је чуо да се његова дела поново објављују у домовини. Када је дошао, рекао је: "Дошао сам овде да сањам на шест језика. Не бојим се смрти, ја сам већ толико пута умирао. Моја прва смрт била је моје рођење."
Црњански није говорио шест, него осам језика: мађарски, њемачки, енглески, француски, италијански, португалски, шпански и руски. И поред тога, у Панчеву су, већ чувеном књижевнику, по повратку из Лондона, дали да ђацима предаје гимнастику.
Милош Црњански је написао:
-збирку песама "Лирика Итаке";
-поему "Стражилово";
-кратак лирски роман "Дневник о Чарнојевићу";
-путописе "Љубав у Тоскани", "Писма из Париза";
-романе "Сеобе", "Друга књига Сеоба", "Роман о Лондону".
Црњански је умро 1977. године, али то није његова коначна смрт. Живеће док год живи у делима, у језику и у нама.
Једна од најлепших песама целокупне наше књижевности је Суматра Милоша Црњанског. ЛИРИКА ИТАКЕ СУМАТРА
Сад смо безбрижни, лаки и нежни.Помислимо: како су тихи, снежниврхови Урала.
Растужи ли нас какавбледи лик,што га изгибисмоједно вече,знамо да, негде,неки поток,место њега,румено тече! По једна љубав, јутро, у туђини,душу нам увија, све тешње,бескрајним миром плавих мора,из којих црвене зрна корала,као, из завичаја, трешње. Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,на Месец са запетим луком.И милујемо далека брдаи ледене горе, благо, руком. Београд, 1920.
Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.
Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Споменик Алекси Шантићу на Калeмегдану, Београд
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.
1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“
Споменик Алекси Шантићу у Мостару
У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве... О, срам и грдоба!
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.
Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије3. фебруара1914.
Умро је од туберколозе у Мостару2. фебруарa1924.
ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Сматра се оснивачем српске драме.
Први је и један од најбољих српских комедиографа.
(Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856)
Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен у Вршцу 1806, у трговачкој породици. Основну и средњу школу учио је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмароку.
Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, искључен из плахих дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром као код свих потоњих стваралаца. Стерија има прилике да посматра шаролику галерију граждана Вршца. Има велике могућности да уз своју мајку Јулијану рођену Нешковић, ћерку значајног сликара Николе Нешковића и веома културног човека, запази многе појаве тог друштва. Његова мајка коју је цео Вршац знао под именом Јула Молерова (јер је била и ћерка, а у првом браку и супруга сликара), имала је нарочити положај у Вршцу, српском Вршцу који је она памтила још од времена кад је он био одвојена општина са званичним називом Рацки Вршац (Раизисцх Werschetz).
Једно време је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Са Лицеја је дошао за начелника Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, он је главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (Позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом "Смрт Стефана Дечанског". Од 1848. живи у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 1856.
Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Његов отац је био Грк (по некима Цинцар), и он се у младости загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман "Бој на Косову" или "Милан Топлица" и "Зораида". То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису ("Роман без романа") исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији.
Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте.
Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: "Невиност" или "Светислав и Милева", "Милош Обилић" и "Наход Симеон". Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: "Смрт Стефана Дечанског", "Владислав", "Скендербег", Laxan (са предметом из бугарске историје), позоришни комад "Ајдуци", врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада.
Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија "Лажа и паралажа", затим "Тврдица", "Покондирена тиква" (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу) и "Зла жена", све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: "Женидба и удадба", "Кир Јања", "Родољупци" и "Београд некад и сад". Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине.
"РОМАН БЕЗ РОМАНА"
У предговору свога дела писац истиче тежњу да њим забави и насмеје публику. У уводу писац прича како је у једном старом рукопису, "од времена Мусе Кесеџије", наишао на историју о Роману. Он је био дете лепе и умиљате девојке Роксанде и младог ветропирастог господичића Шандора. Роман је био у детињству врло несташан. Већ у осмој години осети јаку наклоност према оружју. Његов поочим, свештеник, даје га учитељу да изучи науке. Примитивна настава, формалистичко васпитање, романтични романи, необуздана машта "поета" накарадно схватање да се вредност човека цени по оделу — све су то појаве које Стерија сатирички приказује.
У шеснаестој години поочим да Роману коња и он се упути у свет. Путем сања којекакве снове, води борбу са мајмунима (подсећање на Дон Кихотову борбу са овцама и ветрењачама!). Гонећи мајмуне Роман приспе пред једну палату у којој су становале ленштине које су водиле бригу само о јелу и пићу. Роман их позива на мегдан, али га неке придошлице савладају, а ленштине предаду кадији, који га баци у тамницу. О томе се по граду шири фама. Агина ружна кћи Чимпеприч заљуби се у Романа и ослободи га тамнице уз услов да се венча са њом. Међутим, Роман уграби прилику и утекне од ње у једну шуму. Она се после уда за једног човека који је уображавао да је философ. Роман доспе у Египат. Ту му се у сну догађају чудновате ствари: долази у земљу магараца и присуствује једној жучној расправи о филозофији. Стерија опширно прича о Санчо Пансином и о Буридановом магарцу. Роман у свом лутању наиђе на једну прекрасну девојку која је на једном јелену бежала испред некакве звери. Роман убије звер, али девојке дотле нестане: Писац се сад подсмева женидби ради мираза. Исто тако иронично расправља и о љубави: "Љубов је јаки чемер у шећерном суду". У тражењу девојке Роман наиђе на једног плашљивог човека, Агана, и узме га за служитеља. Писац обећава да ће роман наставити у трећем делу, али он није никад изашао.
Гроздана Олујић
Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август1934) је српскиромансијер, преводилац и антологичар, добитница Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004) и НИН-ове награде за најбољу књигу 2009. Њени романи и бајке доживеле су бројна издања у земљи, преведене су на двадесет осам светских језика и објављене у Русији, Украјини, Кини, Литванији, Енглеској, Француској, Шпанији, Мађарској, Финској, Индији, Данској, Холандији, Норвешкој, Пољској, Чешкој, Румунији, Немачкој, Сједињеним Америчким Државама... Добитница је НИН-ове награде за књижевност за 2009. годину за роман „Гласови у ветру“.
Гроздана Олујић данас живи и ствара у Београду, а почасни је грађанин града Осла, носилац данског витешког ордена Данеборг за заслуге на пољу књижевности [1]. Гроздана Олујућ је рођена30. августа1934.године уЕрдевику. Гимназију је учила уБечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност наФилозофском факултету Универзитета у Београду.
Књижевним радом почела је да се бави веома рано. У средњошколским данима објављивала је своје радове у Стражилову и Младој култури. Прва приповетка штампана јој је приликом конкурса за најбољу причу, који је организовала Борба1953. године.
Гроздана Олујућ, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман („Гласови у ветру“) у 2009. години.[2]. Осим тога добитница је прве награде Политикиног забавника (1980), награде Младо поколење (1980 и 1984), награде Змајевих дечјих игара (1990). Добила је награду Народне просвјете за роман „Излет у небо“ и награду Телеграма за роман „Гласам за љубав“.[3]
Романи
Први роман о младима и за младе Излет у небо објавила је у двадесет другој години. Штампан 1957. године, доживео је и успех и оспоравање, превођен је и прилагођен извођењу у позоришту, по њему је снимљен и филмЧудна девојка[4]. Године 1959. Младо поколење издаје јој књигу Писци о себи, збирку књижевних разговора са нашим савременим писцима. Роман Гласам за љубав (Просвета, Београд, 1962) добија прву награду загребачког Телеграма за најбољи кратак роман 1963. године, затим се преноси на филмско платно и на позоришну сцену. Романи Не буди заспале псе (Просвета, Београд, 1964) и Дивље семе (Просвета, Београд, 1967) први пут у литературу наших крајева уносе урбани живот младих људи, њихове проблеме, љубави и недоумице. Иако је имао контрадикторан пријем (од уласка у најужи избор за НИН-ову награду до оспоравања), роман Дивље семе, у преводу на енглески језикWild Seed, добио је у англосаксонском свету сјајне критике, а касније постао и лектира појединих америчких универзитета.[//тражи се извор од 10. 2009.//]
Бајке
У области књижевности за децу Гроздана Олујић написала је неколико збирки бајки׃ Седефна ружа и друге бајке (Загреб, 1979), за коју је добила награду Политикиног забавника, Небеска река и друге бајке (Загреб, 1984), Дечак и принцеза, Принц облака (1990), Златни тањир,Камен који је летео,Снежни цвет, роман-бајку Звездане луталице (1987). За њих је добила домаће и светске награде׃ награду Младог поколења, коју је примила два пута 1980. и 1984, награду Змајевих дечјих игара 1990. године[5], повеље Змајевих дечјих игара Златни лептир и Стара маслина2002. године, награду за причу Варалица и смрт из збирке Седефна ружа, коју је освојила на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу (World Congress for Art and Culture), САД, 1994.[//тражи се извор од 10. 2009.//]
По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића[6], уз музичку пратњу Лазе Ристовског (ПГП, Београд) и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Светску премијеру на позоришним даскама бајке Гроздане Олујић имале су у позоришту Ег, Албани, држава Њујорк.[//тражи се извор од 10. 2009.//]
Многе приче из збирке Афричка љубичица (Народна књига, 1984) укључене су у низ светских антологија у Русији, Израелу, Индији, Француској, а прича Игра из ове књиге награђена је на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу, Немачка.
Есеји, преводи и антологије
Поред већег броја есеја о Францу Кафки, Томасу Вулфу, Марселу Прусту и Поетици бајке[7], објавила је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф.
Гроздана Олујић је превела драме Арнолда Вескера, Јукија Мишиме и Сола Белоуа, романе савремене књижевнице из ИндијеАмрите Притам (Тај човек, Костур), дело добитника Пулицерове наградеВилијема Кенедија (Коров) и приредила и превела песме за антологију савремене индијске поезије Призивање светлости (Рад, 1980).
У издању Српске књижевне задруге2001. године објављена је Антологија љубавних бајки света, прва ове врсте у свету, у којој су се на око петсто страна, нашле најлепше кинеске, руске, српске, хавајске, шкотске, индијске, бразилске, естонске, јапанске, аљаске народне бајке, као и низ ауторских уметничких бајки Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Шарла Пероа...
Многи познаваоци књижевности су проучавали стваралаштво Гроздане Олујић и писали о њему. У рецензијама и предговорима њених књига чинили су то и Александар Јовановић, Драган Лакићевић, Иван В. Лалић...
Сазнање да је бајка лековита, а бајковитост неопходна помаже Гроздани Олујић да, по речима Слободана Ж. Марковића„гради своју поетску визију на темама и мотивима уроњеним у савременост, модерним изразом и новим стиловима, ослањајући се на стваралачко искуство својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност наше народне бајке“. (Бајковити свет)
Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар1833 — Сремска Каменица, 14. јун1904) је један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Назначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о сретном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
Кућа Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици
Јован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. у угледној грађанској породици. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. После завршене гимназије уписао је студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозарем Милетићем и Ђуром Јакшићем.
После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом супругом Ружом Личанин. Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).
Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.
Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци.
Премиуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици.
Ружин гроб у Панчеву, на коме се спомињу Ђулићи као вечни споменик
Две најбоље збирке његових песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“).
Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду (Змај Јовина улица
Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника Шандора Петефија (рођеног Петровић). Поред осталих песама, од њега је превео спев „Витез Јован“.
Из немачке поезије преводио је Гетеа („Херман и Доротеја“, „Ифигенија у Тавриди“) и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета („Песме Мирца Схафије“). Од осталих превода из стране књижевности знатнији су му: „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.
Поред 3маја, уређивао је сатиричне листове Жижу и Стармали. Од 1880. па до смрти издавао је дечји лист Невен, најбољи српски дечји лист онога доба.
МИЛАН РАКИЋ (1876-1938)
Рођен је 1876 године у Београду. Завршио је права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, језик беспрекорно чист и крепак. Умро је у Загребу 1938.
Милан Ракић
Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник - иако с повременим кратким прекидима - провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године. Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем "Божура" и "Наслеђа" (које су први пут објављене у збирци "Нове песме", Београд 1912), и "Јефимије" (која је, заједно са песмом "Кондир", штампана у "Српско-хрватском алманаху") све друге песме објављене су у "Српском књижевном гласнику".
Симонида
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Умро је 1910. год. у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.
Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.
Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.
Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси;
три драме:
Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1868)
Пера Сегединац (1882) и
Ускокова љуба или Гордана (1890);
естетичку расправу:
Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),
философски трактат:
Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),
и велику монографију:
О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).
Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“.
Јанко Веселиновић
Био је најбољи ученик Шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 годинаучитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Одбио је изразивши жељу да у Бечу завршителеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио. Касније је Јанко био председник општине Коцељева, па поново учитељ. Књижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору. Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара. Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије „Слике из сеоског живота“, „Пољско цвеће“ и „Хајдук Станко“.
ПРОЈЕКАТ
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Дигитална едиција Антологија српске књижевности има преко 130 дела народне, старе и нове књижевности доступних за преузимање преко интернета: од средњовековних житија српских светаца и народне поезије и прозе, преко најзначајнијих дела књижевности XVIII и XIX века, до изузетних остварења с почетка XX века која нису под ауторским правима и важних савремених књижевних дела за чије су објављивање у овој едицији право дали сами аутори.
Све књиге су на српском језику и у ћириличном писму.
Одабир дела направио је Учитељски факултет Универзитета у Београду, а дигитализацију је извршио Мајкрософтов Центар за развој софтвера у Београду, у оквиру активности Мајкрософтовог програма „Партнер у учењу“.
Захваљујемо што су дали дозволу за бесплатно објављивање дела у овој дигиталној едицији: Задужбини Милоша Црњанског и Задужбини Бранка Ћопића, те књижевницима Светлани Велмар-Јанковић, Гроздани Олујић, Добрици Ћосићу, Добрилу Ненадићу, Љубомиру Симовићу, Љубивоју Ршумовићу, Милосаву Тешићу, Жарку Требјешанину, Миодрагу Павловићу, Бранки Лалић, наследници ауторских права Ивана В. Лалића и Марини Петковић, наследници ауторских права Новице Петковића.
Није дозвољено комерцијално коришћење ни дистрибурање дигиталних књига из ове едиције. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке, нити за било какве негативне последице произашле изкоришћења објављених дигиталних књига или веб страна пројекта.
За коментаре о пројекту молимо пишите на адресу електронске поште: antologijasrpskeknjizevnosti@hotmail.rs
УПУТСТВО ЗА КОРИШЋЕЊЕ
Све дигиталне књиге ове едиције могу се, преко интернета, преузети на персонални рачунар за читање. У текст књига који су читаоци преузели на свој рачунар могу се додавати коментари или објашњења. Ове дигиталне књиге су у формату .docx и .lit није неопходан брзи интернет за њихово преузимање.Све дигиталне књиге овог издања су ћириличне, и ако Вам је потребно пресловљавање дела ћириличног текста из ових дигиталних књига у латиницу, то је могуће над делима која су у .docx формату и молимо Вас да инсталирате бесплатан Мајкрософтов софтвер за ову намену кликом на овај линк.
У оквиру претраживања омогућено је ћирилично и латинично претраживање по имену писца, називу дела, врсти дела и периодима, те кључним речима које се јављају у неком од назива поглавља или песама у делу.
Пример - разликују се резултати претраживања за реч „тиква“ на позицији претраживања по називу дела и претраживања по кључној речи, а дело се преузима кликом на дугме са стрелицом:
Милутин Бојић
Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и Палмотићеве
Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса, у овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
Милутин Бојић и Станислав Винавер
8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је навојном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.
Trezor
Iz ciklusa "Antologija srpske pripovetke", razgovor sa Živojinom Pavlovićem i odlomak iz filma Zaseda.
Јован Делић, водитељ емисије која је посвећена српској књижевности је разговарао са писцем Живојином Жиком Павловићем, а гост, односно Павловићев критичар био је Марко Недић. Поред чињенице да је дипломирао на Академији примењених уметности, Павловић се није бавио сликарством, већ се определио за писање и реализацију филма. И један и други позив били су плодоносни, па је награђиван, али и оспораван са друге стране, његови филмови су забрањивани. Његовим именом потписано је двадесет и девет наслова, од чега је највише збирки приповедака. У приказаној емисији, Недић поставља питања о мотивацији, идејама, начину приповедања и проблематици која се провлачи кроз Павловићеве текстове. Такође, једно од питања на које је Павловић дао одговор је и проблем структуре његових приповедака које у великој мери поседују лирску димензију. На крају овог разговора, Павловић је истакао да већ негде око 7 година користи компјутер и наглашава његове предности у односу на писаћу машину, а неминовно је истаћи да је ова емисија снимљена 1993 године.
Драма Хасанагиница, Љубомира Симовића
Сцена из Симовићеве драме у којој се Хасанагиница опрашта од свог детета у колевци.Народна балада Хасанагиница, послужила је као предложак Љубомиру Симовићу за истоимену драму.
Симовићева драма је по оцени критичара најуспешнија од свих осталих драмских текстова који су писани по узору на народну баладу. Највише позоришних изведби и највише анализа и позитивних критика, вежу се баш за ову Симовићеву драму.
Доситеј Обрадовић
Доситеј (Димитрије) Обрадовић је рођен 1739. године у Чакову. Рано је остао без родитеља, школовали су га рођаци. Био је веома марљив ђак, посвећен и одговоран. Родбина се залагала да он изучи занат, али он је истрајао у свом науму да се закалуђери. Његово монашко име је Доситеј, а пре тога се звао Димитрије. Радознао дух, жељан науке и знања, отиснуо се у свет и његова путовања су трајала четрдесет година. Био је велики просветитељ, реформатор, књижевник и сав свој живот је посветио науци.
Године 1783. штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.
Радионица креативног писања
Из приложеног снимка можемо закључити да је пракса увођења креативних радионица веома плодоносан вид учења и буђења свести о социјалним проблемима. У овом случају се ради о радионици креативног писања, али је овакав метод рада са децом примењив у настави у свим областима.
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцаринској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година,законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.
Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму "Два раба" у Дневном листу, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.
Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољњих послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини.
Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Писао је под псеудонимом "Бен Акиба".
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, али је током балканских ратова, у фебруару 1913 године смењен, јер је сматран исувише умереним, а на његово место је постављен службеник ближи назорима војне фракције и Црне руке.[1] 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио је у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.
После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.
Борисав Станковић
Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању
Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи Врањски дијалекат и говор људи из јужне Србије, што изазива велике критике.
Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Умире 1927. године у Београду.
Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
Рођен је 31. марта 1876. године у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањског трговца Ристе Грка.[1] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[1] Отац му умире 1881. године, а мајка 1883.[1] Тако да се је од тада о њему старала очева мајка, Злата (познатија као баба Злата). Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене, врањске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[2]
У Врању је завршио основну школу и седам разреда Гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао [2] Баба Злата умире 8. фебруара 1896. исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду.[1] Он због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.[2][1]
Године 1900. издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1924.[3] Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се београђанком Ангелином Милутиновић. Из тог брака добио је 3 кћери.[1] У периоду 1903-1904 проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.[4][5]
Објављује роман Нечиста крв 1910. године. Када је роман објављен, одмах се проглашава за ремек дело српске књижевности.[6][2] Године 1915. године оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Нишу, са моштима Стефана Првовенчаног. [7] У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту.[4] Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама, како би прехранио породицу.[7]
После рата, 1920. године постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу.[4] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[7]
Зона Замфирова
Дело Зона Замфирова, по писцу је приповетка, али по форми и разгранатој слици живота и људи у њему - роман. Ниш о коме пише Стеван Сремац је стари Ниш, сав од калдрме и увијених сокака. Реч је о Нишу тек ослобођеном од Турака у коме се препознаје патријархални морал старих и схватања неког младог и новог света.
Сремчево дело Зона Замфирова је љубавна прича о двоје младих који су се, и поред социјалних разлика које их деле, заволели. Кујундџија Мане заволео је Зону Замфирову, чорбаџијску ћерку. Мане је добар мајстор, али сиромах. Он се заљубио у Зону, али ту љубав крије, јер је Зона, Замфирова кћер (из богате и угледне куће).
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
(1893-1977)
Милош Црњански је рођен 1893. године у месту Чонграду у Мађарској. Основну школу је завршио у Панчеву, гимназију у Темишвару, а студије на филозофском факултету које је започео у Бечу, завршио је у Београду после рата.
За време Првог светског рата био је војник у аустријској војсци. Рат је оставио дубок траг у његовој личности и одразио се у његовом стваралаштву, нарочито због чињенице да се борио против припадника свога народа.
У књижевни живот се укључио крајем рата у Загребу, где је објавио највећи део своје лирике.
По преласку у Београд почео је активно да унапређује српску књижевност: уредник је првог модернистичког часописа "Дан", учествује у модернистичким групама и кружоцима, писац је једног од манифеста модернизма "Објашњење Суматре", постаје водећи међу послератним песницима, те саставља антологију кинеске и јапанске лирике. Десничарски часопис "Идеје" је уређивао 1935. године.
Године 1926. Црњански је у Вршцу изашао на двобој. Дантес је био Тадија Сондермајер. Црњански је својим белим рукавицама испљускао по лицу петорицу ваздухопловних официра. Четворица су одбили да се туку. Сондермајер, који је на солунском фронту оборио три противничка авиона, није се сажалио на песника и пристао је на двобој. Сведоци Црњанског били су Душан Матић и Бранко Гавела. Сва тројица су у Вршац стигла рано и одсела у хотелу "Србија". Ујутру, на заказаном месту, Црњански је имао право првог пуцња. Песник је погодио лишће, облаке, али не и Сондермајера. Официр је мирно нанишанио у Црњанског и три пута неуспешно покушао да повуче ороз. Пиштољ је био исправан, али официр није знао како се пуца из старинског пиштоља породице Дунђерски. Он је, наиме, уместо ороза хватао китњасти седефни украс који се налазио испред њега. Срећа за песника и за нас.
Уследили су бројни судски процеси, после којих је Црњански, 1935. године, отишао у Лондон. У Енглеској је завршио још неколико колеџа (филмска режија, драматургија, спољна трговина), али за њега није било посла. Покушао је да буде хотелијер, рецепционар, разносач књига, обућар, али без успеха. Седи у подруму једне књижаре за четири фунте недељно. Код коњушара бивше вицекраљице Индије добија скроман стан. Ту је писао "Другу књигу Сеоба" док је његова супруга Вида правила лутке. "Оне су биле тако лепе и ништа није било лепо осим њих," каже Црњански. Поподне би он одлазио у шетњу. "Моја жена је мислила да ћу полудети. Враћао сам се поподне из пустих паркова и говорио: Павле одбија да умре. Који Павле, питала је. Павле Исаковић."
Из Лондона се вратио 1965. године, када је чуо да се његова дела поново објављују у домовини. Када је дошао, рекао је: "Дошао сам овде да сањам на шест језика. Не бојим се смрти, ја сам већ толико пута умирао. Моја прва смрт била је моје рођење."
Црњански није говорио шест, него осам језика: мађарски, њемачки, енглески, француски, италијански, португалски, шпански и руски. И поред тога, у Панчеву су, већ чувеном књижевнику, по повратку из Лондона, дали да ђацима предаје гимнастику.
Милош Црњански је написао:
-збирку песама "Лирика Итаке";
-поему "Стражилово";
-кратак лирски роман "Дневник о Чарнојевићу";
-путописе "Љубав у Тоскани", "Писма из Париза";
-романе "Сеобе", "Друга књига Сеоба", "Роман о Лондону".
Црњански је умро 1977. године, али то није његова коначна смрт. Живеће док год живи у делима, у језику и у нама.
Једна од најлепших песама целокупне наше књижевности је Суматра Милоша Црњанског.
ЛИРИКА ИТАКЕ
СУМАТРА
Сад смо безбрижни, лаки и нежни.Помислимо: како су тихи, снежниврхови Урала.
Растужи ли нас какавбледи лик,што га изгибисмоједно вече,знамо да, негде,неки поток,место њега,румено тече!
По једна љубав, јутро, у туђини,душу нам увија, све тешње,бескрајним миром плавих мора,из којих црвене зрна корала,као, из завичаја, трешње.
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,на Месец са запетим луком.И милујемо далека брдаи ледене горе, благо, руком.
Београд, 1920.
Алекса Шантић
Биографија
Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Споменик Алекси Шантићу на Калeмегдану, Београд
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.
1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“
Споменик Алекси Шантићу у Мостару
У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве... О, срам и грдоба!
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.
Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруарa 1924.
ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Сматра се оснивачем српске драме.
Први је и један од најбољих српских комедиографа.
(Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856)
Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен у Вршцу 1806, у трговачкој породици. Основну и средњу школу учио је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмароку.
Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, искључен из плахих дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром као код свих потоњих стваралаца. Стерија има прилике да посматра шаролику галерију граждана Вршца. Има велике могућности да уз своју мајку Јулијану рођену Нешковић, ћерку значајног сликара Николе Нешковића и веома културног човека, запази многе појаве тог друштва. Његова мајка коју је цео Вршац знао под именом Јула Молерова (јер је била и ћерка, а у првом браку и супруга сликара), имала је нарочити положај у Вршцу, српском Вршцу који је она памтила још од времена кад је он био одвојена општина са званичним називом Рацки Вршац (Раизисцх Werschetz).
Једно време је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Са Лицеја је дошао за начелника Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, он је главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (Позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом "Смрт Стефана Дечанског". Од 1848. живи у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 1856.
Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Његов отац је био Грк (по некима Цинцар), и он се у младости загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман "Бој на Косову" или "Милан Топлица" и "Зораида". То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису ("Роман без романа") исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији.
Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте.
Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: "Невиност" или "Светислав и Милева", "Милош Обилић" и "Наход Симеон". Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: "Смрт Стефана Дечанског", "Владислав", "Скендербег", Laxan (са предметом из бугарске историје), позоришни комад "Ајдуци", врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада.
Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија "Лажа и паралажа", затим "Тврдица", "Покондирена тиква" (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу) и "Зла жена", све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: "Женидба и удадба", "Кир Јања", "Родољупци" и "Београд некад и сад". Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине.
"РОМАН БЕЗ РОМАНА"
У предговору свога дела писац истиче тежњу да њим забави и насмеје публику. У уводу писац прича како је у једном старом рукопису, "од времена Мусе Кесеџије", наишао на историју о Роману. Он је био дете лепе и умиљате девојке Роксанде и младог ветропирастог господичића Шандора. Роман је био у детињству врло несташан. Већ у осмој години осети јаку наклоност према оружју. Његов поочим, свештеник, даје га учитељу да изучи науке. Примитивна настава, формалистичко васпитање, романтични романи, необуздана машта "поета" накарадно схватање да се вредност човека цени по оделу — све су то појаве које Стерија сатирички приказује.
У шеснаестој години поочим да Роману коња и он се упути у свет. Путем сања којекакве снове, води борбу са мајмунима (подсећање на Дон Кихотову борбу са овцама и ветрењачама!). Гонећи мајмуне Роман приспе пред једну палату у којој су становале ленштине које су водиле бригу само о јелу и пићу. Роман их позива на мегдан, али га неке придошлице савладају, а ленштине предаду кадији, који га баци у тамницу. О томе се по граду шири фама. Агина ружна кћи Чимпеприч заљуби се у Романа и ослободи га тамнице уз услов да се венча са њом. Међутим, Роман уграби прилику и утекне од ње у једну шуму. Она се после уда за једног човека који је уображавао да је философ. Роман доспе у Египат. Ту му се у сну догађају чудновате ствари: долази у земљу магараца и присуствује једној жучној расправи о филозофији. Стерија опширно прича о Санчо Пансином и о Буридановом магарцу. Роман у свом лутању наиђе на једну прекрасну девојку која је на једном јелену бежала испред некакве звери. Роман убије звер, али девојке дотле нестане: Писац се сад подсмева женидби ради мираза. Исто тако иронично расправља и о љубави: "Љубов је јаки чемер у шећерном суду". У тражењу девојке Роман наиђе на једног плашљивог човека, Агана, и узме га за служитеља. Писац обећава да ће роман наставити у трећем делу, али он није никад изашао.
Гроздана Олујић
Гроздана Олујић (Ердевик, 30. август 1934) је српски романсијер, преводилац и антологичар, добитница Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2004) и НИН-ове награде за најбољу књигу 2009. Њени романи и бајке доживеле су бројна издања у земљи, преведене су на двадесет осам светских језика и објављене у Русији, Украјини, Кини, Литванији, Енглеској, Француској, Шпанији, Мађарској, Финској, Индији, Данској, Холандији, Норвешкој, Пољској, Чешкој, Румунији, Немачкој, Сједињеним Америчким Државама... Добитница је НИН-ове награде за књижевност за 2009. годину за роман „Гласови у ветру“.
Гроздана Олујић данас живи и ствара у Београду, а почасни је грађанин града Осла, носилац данског витешког ордена Данеборг за заслуге на пољу књижевности [1].
Гроздана Олујућ је рођена 30. августа1934. године у Ердевику. Гимназију је учила у Бечеју. Дипломирала је и магистрирала на Групи за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Књижевним радом почела је да се бави веома рано. У средњошколским данима објављивала је своје радове у Стражилову и Младој култури. Прва приповетка штампана јој је приликом конкурса за најбољу причу, који је организовала Борба 1953. године.
Гроздана Олујућ, добитница је НИН-ове награде за најбољи роман („Гласови у ветру“) у 2009. години.[2]. Осим тога добитница је прве награде Политикиног забавника (1980), награде Младо поколење (1980 и 1984), награде Змајевих дечјих игара (1990). Добила је награду Народне просвјете за роман „Излет у небо“ и награду Телеграма за роман „Гласам за љубав“.[3]
Романи
Први роман о младима и за младе Излет у небо објавила је у двадесет другој години. Штампан 1957. године, доживео је и успех и оспоравање, превођен је и прилагођен извођењу у позоришту, по њему је снимљен и филм Чудна девојка[4]. Године 1959. Младо поколење издаје јој књигу Писци о себи, збирку књижевних разговора са нашим савременим писцима. Роман Гласам за љубав (Просвета, Београд, 1962) добија прву награду загребачког Телеграма за најбољи кратак роман 1963. године, затим се преноси на филмско платно и на позоришну сцену. Романи Не буди заспале псе (Просвета, Београд, 1964) и Дивље семе (Просвета, Београд, 1967) први пут у литературу наших крајева уносе урбани живот младих људи, њихове проблеме, љубави и недоумице. Иако је имао контрадикторан пријем (од уласка у најужи избор за НИН-ову награду до оспоравања), роман Дивље семе, у преводу на енглески језик Wild Seed, добио је у англосаксонском свету сјајне критике, а касније постао и лектира појединих америчких универзитета.[//тражи се извор од 10. 2009.//]Бајке
У области књижевности за децу Гроздана Олујић написала је неколико збирки бајки׃ Седефна ружа и друге бајке (Загреб, 1979), за коју је добила награду Политикиног забавника, Небеска река и друге бајке (Загреб, 1984), Дечак и принцеза, Принц облака (1990), Златни тањир, Камен који је летео, Снежни цвет, роман-бајку Звездане луталице (1987). За њих је добила домаће и светске награде׃ награду Младог поколења, коју је примила два пута 1980. и 1984, награду Змајевих дечјих игара 1990. године[5], повеље Змајевих дечјих игара Златни лептир и Стара маслина 2002. године, награду за причу Варалица и смрт из збирке Седефна ружа, коју је освојила на конкурсу за најбољу модерну бајку света у организацији Светског конгреса за уметност и културу (World Congress for Art and Culture), САД, 1994.[//тражи се извор од 10. 2009.//]По бајкама Гроздане Олујић снимљене су плоча и касета Седефна ружа у интерпретацији Мије Алексића [6], уз музичку пратњу Лазе Ристовског (ПГП, Београд) и телевизијска серија (девет наставака од по тридесет минута). Светску премијеру на позоришним даскама бајке Гроздане Олујић имале су у позоришту Ег, Албани, држава Њујорк.[//тражи се извор од 10. 2009.//]
Многе приче из збирке Афричка љубичица (Народна књига, 1984) укључене су у низ светских антологија у Русији, Израелу, Индији, Француској, а прича Игра из ове књиге награђена је на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу, Немачка.
Есеји, преводи и антологије
Поред већег броја есеја о Францу Кафки, Томасу Вулфу, Марселу Прусту и Поетици бајке [7], објавила је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф.Гроздана Олујић је превела драме Арнолда Вескера, Јукија Мишиме и Сола Белоуа, романе савремене књижевнице из Индије Амрите Притам (Тај човек, Костур), дело добитника Пулицерове награде Вилијема Кенедија (Коров) и приредила и превела песме за антологију савремене индијске поезије Призивање светлости (Рад, 1980).
У издању Српске књижевне задруге 2001. године објављена је Антологија љубавних бајки света, прва ове врсте у свету, у којој су се на око петсто страна, нашле најлепше кинеске, руске, српске, хавајске, шкотске, индијске, бразилске, естонске, јапанске, аљаске народне бајке, као и низ ауторских уметничких бајки Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, Шарла Пероа...
Многи познаваоци књижевности су проучавали стваралаштво Гроздане Олујић и писали о њему. У рецензијама и предговорима њених књига чинили су то и Александар Јовановић, Драган Лакићевић, Иван В. Лалић...
Сазнање да је бајка лековита, а бајковитост неопходна помаже Гроздани Олујић да, по речима Слободана Ж. Марковића „гради своју поетску визију на темама и мотивима уроњеним у савременост, модерним изразом и новим стиловима, ослањајући се на стваралачко искуство својих претходника, а нарочито на богатство и разуђеност наше народне бајке“. (Бајковити свет)
Јован Јовановић Змај
Кућа Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици
Јован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. у угледној грађанској породици. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. После завршене гимназије уписао је студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозарем Милетићем и Ђуром Јакшићем.
После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом супругом Ружом Личанин. Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).
Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.
Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци.
Премиуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици.
Ружин гроб у Панчеву, на коме се спомињу Ђулићи као вечни споменик
Две најбоље збирке његових песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“).
Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду (Змај Јовина улица
Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника Шандора Петефија (рођеног Петровић). Поред осталих песама, од њега је превео спев „Витез Јован“.
Из немачке поезије преводио је Гетеа („Херман и Доротеја“, „Ифигенија у Тавриди“) и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета („Песме Мирца Схафије“). Од осталих превода из стране књижевности знатнији су му: „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.
Поред 3маја, уређивао је сатиричне листове Жижу и Стармали. Од 1880. па до смрти издавао је дечји лист Невен, најбољи српски дечји лист онога доба.
МИЛАН РАКИЋ (1876-1938)
Рођен је 1876 године у Београду. Завршио је права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, језик беспрекорно чист и крепак. Умро је у Загребу 1938.
Милан Ракић
- Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник - иако с повременим кратким прекидима - провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године. Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем "Божура" и "Наслеђа" (које су први пут објављене у збирци "Нове песме", Београд 1912), и "Јефимије" (која је, заједно са песмом "Кондир", штампана у "Српско-хрватском алманаху") све друге песме објављене су у "Српском књижевном гласнику".
- Симонида
- Ископаше ти очи, лепа слико!
- Вечери једне на каменој плочи,
- Знајући да га тад не види нико,
- Арбанас ти је ножем избо очи.
- Али дирнути руком није смео
- Ни отмено ти лице, нити уста,
- Ни златну круну, ни краљевски вео,
- Под којим лежи коса твоја густа.
- И сад у цркви, на каменом стубу,
- У искићеном мозаик-оделу,
- Док мирно сносиш судбу своју грубу,
- Гледам те тужну, свечану, и белу;
- И као звезде угашене, које
- Човеку ипак шаљу светлост своју,
- И човек види сјај, облик, и боју
- Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
Лаза Костић
Лаза Костић, српски књижевник
„Santa Maria della Salute“
Лаза Костић, биста на Калимегдану
Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Умро је 1910. год. у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.
Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.
Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.
Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси;
три драме:
- Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1868)
- Пера Сегединац (1882) и
- Ускокова љуба или Гордана (1890);
естетичку расправу:- Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),
философски трактат:- Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),
и велику монографију:- О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).
Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“.Јанко Веселиновић
Био је најбољи ученик Шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 годинаучитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Одбио је изразивши жељу да у Бечу завршителеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио.
Касније је Јанко био председник општине Коцељева, па поново учитељ. Књижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору.
Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара.
Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије „Слике из сеоског живота“, „Пољско цвеће“ и „Хајдук Станко“.